Тамњаника.Вино произведено од аутохтоне српске сорте грожђа – тамјанике. Одликује се сламасто жутом бојом са зеленкастим одсјајем. Импресивно снажан, препознатљив мирис изворне тамјанике са нотом егзотичног воћа и благо израженим хербалним тоновима. Живо, нервно вино са веома свежом и балансираном ароматском снагом, заокруженог и дуготрајног накнадног укуса. Кристална бистрина овог вина и благе зеленкасте нијансе као да наслућују минералност која краси ово вино, благи тонови лимете у позадини – вино врхунске елеганције. Из овог вина се понајвише издиже тај чудесни мускатни осећај, препознатљив на неколико метара у круг. Баш као мирис тамјана што се из кандила извија и допире до свих којима је срцу мио. И преко потребан…Вино за које смо сигурни да може да испрати комплетан мени: од предјела и салате, преко главних јела, до десерта. Ипак, препоручујемо уз традиционалну српску кухињу. Сервирати расхлађено, на температурама од 10° до 12°Ц.


УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 22. август 2011.

Сибирска црна боровница =једна од најлековитијих биљака на свету / Слободан Бранковић (+2013)


Цртеж М.П. Барили

АРОНИЈА*

Од свега што сам градио,
Нешто и с илузијом
Вечно да траје,
Постављао и трептај за темељ,
Зидао, изнутра зидао, коцкице слагао,
Високо, до неба ситнице,
Обликовао непојамно и обичне ствари,
Биће, свет, тачку после великог слова,
У слободној форми огромну наду,
Држао страну боговима, вилама,
Митовима у историјским временима-
Ништа!
Верујем у аронију,
Бобицу коју грицкам,
Као каменчић кога сви газе,
Берач га у земљу утиснуо,
А он од једне капи поскочио.

Слободан Бранковић







__________________________________________________ 
  *Аронија(Aronia melanocarpa)
Потиче из Северне Америке, касније пренета у Сибир и на север источне Европе,као и у друге крајеве. Једна је од најлековитијих биљака на свету. Индијанци су је користили у исхрани. Има распрострањену примену, нарочито као убица малигних ћелија.

Видети више: http://www.aronija1.blogspot.com/

уторак, 16. август 2011.

ЖИВОТ ПЕСНИЧКИМ ДУХОМ ОСИЈАН / Мирослав Тодоровић




Рајска слика, 1(Мишљеновац, 13. август 2011)
(Над књигом Душана Варићака"Тражећи човека")

Варићак је аутор зрелог, животног, песништва. Доживљеног  и проживљеног  искуства преточеног у есен-цијалну лирику кojа дише на живот и време у којем је настала. Посматрач и учесник, лирски јунак у збитијима што  иницирају песму Варићак припада кругу особених песника који доживљава поезију живота и "кога објекат опсервације држи у власти". Он пише собом и из себе. Његови стихови су дубоко есенцијални. У фокусу спољних подстицаја и унутрашњег доживљаја његова поезија у главном току садржи теме суштинских питања. У њима се находе зналачки изабрани мотиви са звуком овог времена и песничким духом Варићаковим.  О томе, у завршном тексту, огледу о настанку дела, Како је нестала „Посматрачева песма“ он исписује аутопоетичку причу  о стварању:
"Инспирација ми је изузетно тешко долазила, понекад би прошли и месеци пре него што бих успео да напишем понеку песму. Због тога сам жељно, с′ мешавином нестрпљивости и узбуђења чекао на те ретке тренутке откровења и када би они наишли грабио оловку и папир и грозничаво их записивао.
Сам себи сам личио на неког ловца- професионалца, који стрпљиво чучи у честару чекајући да наиђе плен".
Песнику с даром, преостаје, да ретке тренутке откровења када блесне први знак песме исте запише. И да му тај блесак не "опрљи душу". Да градиву живота удахне дух песнички. Да се одазове том блеску, као ехо гласу и да искаже неизрециво тако да сам не буде плен песме. А Варићак је ваистину песник који је Кавафијем речима казано изашао на чистину,

понедељак, 28. фебруар 2011.

Miodrag Pavlović za Nobela / Saša Hadži Tančić


Akademiku Miodragu Pavloviću još preostaje mesto među vrhovima savremene svetske književnosti, i on bi s pravom zaslužio takvo priznanje ovenčanjem Nobelovom nagradom

Zaštitni znak jedne od uglednijih biblioteka ZAVETINA
Piše: Saša Hadži Tančić

Mesto Miodraga Pavlovića (sa Vaskom Popom) u nacionalnoj kulturi druge polovine dvadesetog veka obezbeđeno je i utvrđeno, ali je dalji zadatak istoričara književnosti stalno prevrednovanje i saodređenje prema pojavama i autorima u novim poetičkim korpusima i književno-istorijskim poretcima. Ovaj zadatak je tim pre zahtevan i u sopstvenim autorskim koordinatama, budući da Miodrag Pavlović nesustalo stvara i artikuliše autonomnost još nesvodivog pesničkog, pa i celokupnog opusa.....

недеља, 13. фебруар 2011.

ТИХИ ТРИЈУМФ ПОЕЗИЈЕ НОТАЦИЈЕ Дисање у фрагментима, над стиховима из књиге „Ветар понад гора“ Мирослава Тодоровића

Пуслојић, као песник-критичар





Слушам пером                                                                                                                                                                                                                                                                                           Мотрим стихом“                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                М. Тодоровић
Данима прелиставам и изучавам најновију књигу Мирослава Тодоровића.
 Обазриво и тешко прихватам и сам њен наслов, унеколико дослован и неинвентиван, поготову ако се имају у виду наслови његових претходних песничких збирки: Спис ведрине, Испис таме,

недеља, 09. јануар 2011.

Шта не бисмо смели да заборавимо? / Бела Тукадруз

Отац и син (и Свети Дух)? Лето 2007.
Дискусија о томе (каква је, у ствари, књижевност током 20 века) не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј, по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ : да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја - како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца ( 1954).
Стран ми је чудовишни поглед аждаја на српску културу и поезију.
Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се "величине" постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре,....