Тамњаника.Вино произведено од аутохтоне српске сорте грожђа – тамјанике. Одликује се сламасто жутом бојом са зеленкастим одсјајем. Импресивно снажан, препознатљив мирис изворне тамјанике са нотом егзотичног воћа и благо израженим хербалним тоновима. Живо, нервно вино са веома свежом и балансираном ароматском снагом, заокруженог и дуготрајног накнадног укуса. Кристална бистрина овог вина и благе зеленкасте нијансе као да наслућују минералност која краси ово вино, благи тонови лимете у позадини – вино врхунске елеганције. Из овог вина се понајвише издиже тај чудесни мускатни осећај, препознатљив на неколико метара у круг. Баш као мирис тамјана што се из кандила извија и допире до свих којима је срцу мио. И преко потребан…Вино за које смо сигурни да може да испрати комплетан мени: од предјела и салате, преко главних јела, до десерта. Ипак, препоручујемо уз традиционалну српску кухињу. Сервирати расхлађено, на температурама од 10° до 12°Ц.


УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 16. август 2011.

ЖИВОТ ПЕСНИЧКИМ ДУХОМ ОСИЈАН / Мирослав Тодоровић




Рајска слика, 1(Мишљеновац, 13. август 2011)
(Над књигом Душана Варићака"Тражећи човека")

Варићак је аутор зрелог, животног, песништва. Доживљеног  и проживљеног  искуства преточеног у есен-цијалну лирику кojа дише на живот и време у којем је настала. Посматрач и учесник, лирски јунак у збитијима што  иницирају песму Варићак припада кругу особених песника који доживљава поезију живота и "кога објекат опсервације држи у власти". Он пише собом и из себе. Његови стихови су дубоко есенцијални. У фокусу спољних подстицаја и унутрашњег доживљаја његова поезија у главном току садржи теме суштинских питања. У њима се находе зналачки изабрани мотиви са звуком овог времена и песничким духом Варићаковим.  О томе, у завршном тексту, огледу о настанку дела, Како је нестала „Посматрачева песма“ он исписује аутопоетичку причу  о стварању:
"Инспирација ми је изузетно тешко долазила, понекад би прошли и месеци пре него што бих успео да напишем понеку песму. Због тога сам жељно, с′ мешавином нестрпљивости и узбуђења чекао на те ретке тренутке откровења и када би они наишли грабио оловку и папир и грозничаво их записивао.
Сам себи сам личио на неког ловца- професионалца, који стрпљиво чучи у честару чекајући да наиђе плен".
Песнику с даром, преостаје, да ретке тренутке откровења када блесне први знак песме исте запише. И да му тај блесак не "опрљи душу". Да градиву живота удахне дух песнички. Да се одазове том блеску, као ехо гласу и да искаже неизрециво тако да сам не буде плен песме. А Варићак је ваистину песник који је Кавафијем речима казано изашао на чистину,
избрусио реч, изоштрио мисао и кроз оптику свог јаства остварио сопстевни стил. И сопствени путоказ песме, кратке "приче"  са ауто(поетичким) исказима  предоченим нарацијом доживљајног искуства и спознања о стварању. Аутентичност његовог стварања је једна од низа особености овог певања. Шта чини песму? Шта остаје од песме? Иза многих великих песника  остале су да нам светле понеке строфе, стихови... Жид је у своју антологију из Игоових песама изимао тек покоји катрен.И о томе читамо у завршном тексту ове збирке:
("...Испадале су речи, реченице, групе стихова, читаве строфе. Стаљинове чистке у партијском врху СКП (б)-а тридесетих година овог века биле су права шала у поређењу са њеним малим редиговањима. Када је све било готово мени је преостало једино да с тугом осмотрим јадне остатке. Од сваке строфе је остајао у просеку по стих и по; а и то само код оних песама које су имале изузетно много среће. Већина других је прошла неупоредиво горе, од њих је остајало само неколико речи, чак испремештаних другим редом; најчешће ни наслов више није био исти".) Уредница песниковог рукописа симболише време које ће просијати и оставити оно што ће бити вредно и потребно уметности. Луцидна је и песникова компарација  тог чина са Стаљиновим чисткама која поетском тексту обезбеђује дискурсе и других доживљаја са тамним тоновима људске историје. И живота. С тим са/знањима песник Варићак сплиће спољашње и унутрашње гласове  у песме широког захвата и животног садржаја. Тражећи човека  песник стихом открива путеве и спознаје у чијим се токовима находе цивилизацијска искуства  која  темељито осмишљава  и актуелизује-ововремује уносећи сопствени доживљај и филозофију поетског израза својствену његовом певању. То певање има високе песничке стандарде, они допуњују свепесму коју по Борхесу сви песници пишу.
Збирку граде циклуси (Историја света, Презрени, Посматрачеви изгубљени рукописи) са уводном песмом Тражећи човека и Епилогом у духу песникове поетике што овој поезији обезбеђује додатни квалитет са свим алузијама на знане стваралачке стрепње и сумње када је песма и њена вредност у питању.  
И Варићак Тражећи човека попут Диогена  исписује у том трагању песму  на месту, свакако граду,  где је "све пуно људи / Али, човека нема" што је живописна слика стања што се очитује  у призорима доживљаја усамљености у мноштву што је један из низа апсурда урбанског  живота и времена где је све мање човека у човеку.
И поезије, јер је поезија она честица која, по Хазлиту, уздиже  човеково биће, и  без које  би "људски живот био раван звери". Тражећи човека, с душом, Варићак исписује поезију трагања за душом човека. Ова блистава студија у стиху  са мноштвом асоцијација  и семантичких исказа подстиче читаоца и тумача  да у песми нађе и своје  промишљање и доживљаје када је ова тема у питању. Иако поезију карактерише универзалност код   Варићака  она има атрибуте његовог бића и животне  филозофије настале из запитаности о  егзистенцијалним питањим смисла битисања у којем субјективна стварност
као основа песме  постаје својеврсна метафора:
Тражим тог човека
Тражим га на улици
По станичним бифеима и у парковима
По градским трговима и на тржници га тражим
На свим оним старим местима
Тамо, где сам га некад давно сретао
Али, њега нема
Нигде га не налазим.
Само људе виђам
Али, мог човека
Њега нема.

Шта ћу, кад ми га људи заклонише?
       Од њих га и не видим.

Песник енергију живота  (свог, и не само свог) претаче у енергију песме. Она је његова колико и наша јер Историја света ма колико обимна била може се моделовати да стихом рекапитулира и повеже времена и уведе нас у тамни вилајет своје васколикости. Песник Душан Варићак  проницљиво компонује збирку, повезује исконско и ововремено универзализујући лично и кроз промишљање  имајући на уму да се "Поезија се више састоји од описа  понекад у једној речи, чему целокупна лепота мисли остаје дужна; и то дивно делује на нас, из простог разлога што то јесу описи, а то значи, отисак живе слике нечега у нашој свести. Управо овоме метафорични изрази, пошто их одабере разум, дугују своју лепоту и своју елеганцију; свака метафора је један кратак опис... (Р. Фрејзер)

Поезија није врста списатељства, она је „ткиво од којег је наш живот створен. Остатак је заборав сушти, јер све што вреди запамтити у животу је његова поезија." А, Варићак памти и види, стихом чији се први тон зачео у песниковом доживљају да би се развио у песму. Основна песма ове збирке успоставља лук са завршном која јој  је лице, можда њено наличје. Она је епилошка слика песниковог трагања  у којој је бол приде пламен песме и уједно је одговор и чијем се тумачењу откривају у друге теме ове поезије.  Отвара се есхатолошки круг, снажи метафизички дискурс сопственог искуства што овој поезији обезбеђује и транценденталну  промишљеност. "Писмо оцу покојноме" симбиозом наративности и поетском густином  са наративним линијама којима се животна прича сублимише  у животне истине када се лирски јунак стихом јада, јер: ...сад   ми је жао што немам баш никога  / Кога могу да изгубим / Из само једног разлога / Да могу да седнем  и напишем ти писмо / У знак помирења / Као што Катић Вукашин / У Ћосићевим Временима / И започнем га овим временима: / "Оче, данас сам изгубио свога сина..."Песник  кроз лични доживљај сугерише реминисценције на хришћанске теме.Његова идеја-тема се оваплоћује  и као симбол оца и сина чиме се успоставља вертикала Варићаковог односа са знаним хришћанским мотивом. Доживљајна скала је разуђена до ње се песник воздигао тражећи свог човека. На песничком, животном, путу експресију је проткао  имагинацијом и тако животну причу преточио у лирику живота, у своје заумље  и фантазме  унео  животне чињенице да у сфери песме живот и сазнање има нови смисао. Прешао је пут  "Тражећи човека" и  исписао зреле, садржајне, песме чија је "стварност сенка речи", поетски је  митизовао стварност доказујући да је поезија прибежиште (склониште) од позорнице те исте стварности и њених јунака. Стихујући Историју света песник у сажете слике - стихове утискује и горчину овог времена где:
Распињемо Христа
Чекајући осмо светско чудо
На рубу социјалних збивања...

Уљуљкујемо се својим чемерлуком
Укрштавамо имагинарне стварности
Плачљиво крцкамо.
Ко још хаје за музику?
Ко још хаје за флашу пива?

Милозвучна пратиљо
Громогласна паучино
Горостасна песмо
Ниси нас поједноставнила.
Тема битних, есенијалних, садржаја, са асоцијативним призивима осликава  и вишеструко сагледава опште у контексту са персоналним којим се животно сублимише у полифоне стихове, слојевите дубине дозиране  сарказмом,  убедљиво саопштава да је  живот клопка. И кад пева о другима песник пева о себи и свом времену успева да личном доживљају историје  да значења општег, да у један стих , синтагму ингениозно сажме читаве књиге. Да лајтмотивску резултанту визуром своје песме изрази  као универзално искуство. И када за импулс своје песме има неуморну плетисанку он ће је својим дахом оваплотити у знану нам истину, јер:    

                 ...Све нас
Нитима премрежава
Савешћу премерава
По Закону Вишњему
Свакоме одмерава.
И друге, битне песме ове збирке: Нити, мрежа (Плетиво) Такав је мој тужни сотона, Побуна машина , небо, Град као и Посматрачеви изгубљени рукопис потврђују да је Душан Варићак истински песник који расним гласом са "маргине света" пева о свету из средишта песме. Тражећи човека  исписао је животну лирику вредну студиозних гонетања...

                                           Мирослав Тодоровић*
____________________________________________
   * Dragi Imenjače, evo još uvek u Nišu u sređivanju moji letnjih burnih dana. Pratim šta radiš, još ako se snađem za ovaj bežični internet biće mi lakše kada odem među moja brda.

Šaljem Ti ovaj tekstić, pa ako ne remeti da ga obelodaniš, da priredimo radost još jednom verniku pesme. Istinskom.
Tvoj, srdačno M. Todorovic   (16 август 2011)




Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови