ARS LONGA, VITA BREVIS
ФРАГМЕНТИ ГОДОВА, КОРЕНА, АМБИСА
Сасвим лично
Могу ли речи да отворе ичији ум?
Може ли планина да се претвори у море?
Имају ли речи икакву моћ?
Постоји ли истина о којој још
нико ништа није рекао?
Ако отворим фијоку, океан покуља.
Таласи.
Острва.
Бисерне шкољке.
Угљенисана xиновска стабла.
Гусари.
Злато потопљених градова.
Јата ситних риба.
Свраке. И корални спрудови.
Колевчице од буковине.
Кудеље са огледалцима.
Вретена.
Циганке у хаљинама шареним,
Вододушје
У детињству ми је отац толико пут казивао
легенду о коренима. Зашто?
Зашто је ту причу о кафани свога деде
у старој Текији желео да пресади у мене?
Зато што су у то време потапали стару Текију?
Та прича се у мени п р и м и л а,
као и једна друга,
о професорки француског,
чији је муж, благајник - књиговођа,
радио у управи месне зем. задруге.
Сусретао
сам га скоро свкодневно, око поднева,
када ме је мајка слала да позовем оца на ручак.
Имао је лице озбиљног господина, високог раста,
налик на месног попа, с чијом сам ћерком вршњакињом
ишао у исти разред и у коју бејах потајно заљубљен.
Становао је са професорком француског
и њеном млађом ћерком из првог брака
у кући покојног Милована Достиног
(оног што се једне ноћи обесио )
крај потока (близу основне школе).
Ја видим ту кућу бело окречених зидова,
двориште у коме цвета камилица,
стабла дуња пуна плодова у јесен,
и црн барјак изнад врата...
Сећам се разговора које сам прислушкивао у мраку
између оца и мајке (мислили су да сам заспао!).
Сећам се шапата: запамтио сам како су истражни
органи
скупљали парчиће мозга по читавој соби;
како је књиговођа убио професорку
зато што му је пребацила због гнусног недела:
силовања пасторке - њене старије ћерке,
не оне млађе, што нам је често замењивала часове,
опомињући нас кад јурцамо по учионици:
- Јуриш, као бик, на црвено!
Шта је било са том девојком, после,
кад су њену мајку сахранили?
А њеног поочима стрпали у затвор и стрељали?
Шта је било са њеном старијом сестром, студенткињом?
О томе сам дуго мислио, сам, чувајући стоку
поред реке.
Људи су говорили свашта, невероватне ствари.
Пред очима ми је титрала слика потока,
врбице, једног дуда, и дворишта белог од камилице.
Нико више никада није становао у тој кући.
Неко је временом полупао прозоре,
уселиле су се буљуне и несмирени духови.
Двориште је зарасло у зову и чичак.
Цвеће проклетства цвета упорно и шири се
као
рен и перуника. Фељтони хронике сведоче
о њему с приличног одстојања. Монструми имају
више лица и најчешће навлаче маску анђела.
У свитање мајка ме је често слала на један брежуљак
на коме смо имали виноград опточен раним
трешњама, да однесем мом омиљеном псу
који их је чувао од лопова комад проје.
Једног јутра трешње су биле начичкане вранама
и нисам чуо радосно лајање пса,
који би ме осетио издалека.
Преко ноћи су га - отровали...
Никада не сазнах ко.
И сличних је злочина низ
остало нерасветљено...
Трешња је храм, кад процвета,
и кад се зарумени...
Спрудови поред реке су, такође, храмови.
Присуствовао сам обреду вододушја.
Пуштале су жене у црнини
упаљене свеће низ реку
и палиле тамјан у кадеоници
и кадиле.
Одавде довде.
Бог да прости!
Велико чишћење
Четири године доцније : с в е ј е и с т о !
Редакције су бусије
иза којих су прилегли
ситни људи, компромитовани, боранија,
новојањичари, брабоњци херцеговачких
и иних коза!
(Мућци.)
Вране
и гачци су разговетнији
од књижевности фушера.
Јексераши штампају јексераше!
Територија Мишљеновца
налази се у правом углу који чине линије
21° 30’ географске дужине
и 44° 30’ географске ширине.
Тамо је адреса Почетка и Краја.
Секира преко сложених свежњева новина;
картонска кутија величине А5, везана тврдим
канапом, пуна папирне плеве и стваралаштва
мишијих секутића. - Аларм пућпуриче,
као препелице на крају атара, иза јасенова
у вечерњој магли.
Долетело је велико камено топовско ђуле
што мирише на расо, из саламуре векова,
из времена изградње средњевековног Голубца.
Гвоздена камила се укопала, претоварена
бундама, ушанкама - не да би на њеној грби
био испеглан бескрајни шајак година, не!
Одвезивање чворова давно завезаних
пошло би за руком пре Усисивачу, или
оној секири. Одбацивање је чин стваралаштва,
али се при том губи оно што би у неком часу
могло да покрене планине и небеска тела.
Душевност процвалих девојака је осојна,
као и евентуални разлози уредника поезије.
Нашао сам многе своје рукописе и приче
и једну на две странице, исписану мастилом,
пре тридесетак година. Све што се може
назвати хендикепом једног песника кроз деценије,
на крају постаје предност.
Борио сам се са немогућим и неначелним
деценијама.
Са завишћу, похлепом и частољубљем,
знајући
да они уз подршку злих духова
спремају човека за пакао.
Ово би сазнање могло бити опомена свима
који се Бога не боје
и не верују у онострани свет.
Све је према рачуну и према делима учињеним.
Сад чисте мале метле, а онда ће доћи велика
метла, као морско чудовиште, неман,
острвљена ајкула и - све ће прогутати...
Краљица пећи гута
књиге и књиге, љуске мућака, ровита јаја,
јексере и јексераше, бубашвабе и
милионе одштампаних слова (смећа!).
Изишао сам да видим како сукља
густ беличасти дим
из димњака.
Злато се може видети кроз ватру...
(Почетком
марта, 1999.)
= из необјављених рукописа српских песника
Нема коментара:
Постави коментар